Category : Poems

Sub Category : N/A

Eh, kako me uništiš, Čudo moje slatko,
samo li mi jedan ne nameniš treptaj.
I kako ti samo sve to ide, glatko:
da me sa počecima dovodiš na kraj.

Virtuozu mračni, ti stvorenje čudno,
držiš me u šaci, kao kockar keca.
U pesmi mi spiješ, a u glavi budno
tvoja struna trza i dušu mi peca.

Pogledaj me, čudo, jer znam da me vidiš,
al ti dostojanstvo ne da skrenut glavu.
Ma, nemoj mi reći sada da se stidiš
što ti pesme pišem i kujem u slavu!

Znam ja takve coke, takve šarlatane,
što pesniku većma za po korak beže.
Takvi jesu centar, a stoje sa strane 
jer ih pažnja svaka i "guši" i "steže".

"Ne, nemoj mi prići, nisam ja za hvalu,
sedeću baš ovde, praviti se ludo.
Al ti me pod maskom pronađi na balu,
ili glasno reci - to je moje Čudo!

Ja ću da crvenim i očima trepćem,
reći ću ti tiho - Koji ti je vrag?
Sada će da kažu kako se namećem
jer sam tebi, pesniku, ja pa neko drag..."

Izaći ćeš slavno, povređene časti,
i hajd, samo napred- napravi se ludo.
Zato te i volim i znaš da ću pasti
pred čarima tvojim.. Čudo jedno.

Čudo!

Nađa Đoković