Category : Poems

Sub Category : N/A

Mazohistički zanos unošenja otrova, pasivna degradacija i skrnavljenje savršenog obličja. Koliko vas ima? Vas kojima se ljube stope zbog plasirane empatične maske. Koliko ljudski jad teži biti prihvaćen, toliko da se sistemski ubijaju etnička načela koje prevazilazimo brže nego bilo kakvu vrstu konstruktivne  zamisli. Pati, da bi te neko uzeo u naručje i rekao da će sve biti dobro, a u tome leži veće zlo od samog zla. A neko strpljivo čeka loš trenutak, da bi se prikazao kao konstanta koja će te podržati ( ali samo dok je teško, jer prija kad jeste)
Besciljno maskiran ego, prisiljen da traje. Jadnost, u kojoj se beskrajno uživa dok traje. Autosugestivna bezizlaznost, lakše je tumarati i pasti, nego pustiti ono što zoveš razlogom za euforičnost, koja je naličje beskrajnog nezadovoljstva samim sobom, pa traži sve savršenije ogledalo, iako je otpočetka pogrešno, baš zato što je savršeno.
Nema sreće u savršenom, samo u lično epitetskom preobličavanju, prilagođavanju drugoga sebi. Dakle - fikciji. Plesom sa vranama, za koje ste mislili da su slavuji, ples sa njihovom pesmom, odom, ditirambom, dok ne shvatite da se to zapravo čuje opelo. Čućete kad prestanete slušati i kad pokušate razumeti, bez trunke lične naklonosti i obojenosti.

Čuvajte se onog što najviše želite. Pustite sve što nazivate svojim. Bićete zaprepašćeni prazninom prostora koji ste ostavljali za povratak istog.

Nađa Đoković