Category : Poems

Sub Category : N/A

Madam ...

Dozvolite mi da  pred Vaš savršen sluh položim melodiju ove ljubavi pred kojom sve manji ostajem da stojim. Neuk sam, nakon toliko škole, nepismen, nakon toliko poema, gluv nakon toliko poenja. I sva moja škola, i svaka praznina u poemi i napukli glas u pesmi, pred Vašim je plaštom zatreptao. Mali sam, sitan, još nepunolentan i neuk za voleti Vas. A k vragu, kako ste me učili! Svaki pogled mi je bio uvertira i pitao sam se koliko je blagosloveno okupan čovek dok se preko Vaših Zenica makar i prekotrlja.

Ja sam Vam pesnik, Madam Piano, a takvi postoje za sve, samo ne za sebe. I nije ni čudo što me kao takvog ni ne vidite. Pajac sam, prolazni čin, ali trajem, dok god prolazim pred Vama, u Vama, a da Vi to ni ne znate. Koliko sam prozvan od samog Boga dok mi ime preko Vaših rumenih usana preigra, pa makar i u srdžbi. A kakav sam antihrist bio, Madam! Prezirao veru, prezirao svaki lakši izlaz, svaki plašt koji je nametnut ljudskim očima, koliko sam prezirao tu ljudsku masu koja se moli , gledajući ka nebu. Pitao sam se - koga to tražite? A onda sam video Vas. Onda sam čuo Vašu pesmu. Onda sam stekao jedinu religiju pred kojom sam , nepitano, pao na kolena.

Koračaj Vaših štikli po kaldrmi već predugo je tempo po kojem upravljam ovim što ga nazivate životom. Kad ga ne čujem, cepam sve papire i prosipam sva mastila kojima sam započinjao svoje Menuete. Svaki se sastoji od Vaših odlazaka, Vaše siluete. I nijedan nema kraj, nema ni početak. Baš kao ni Vi.

Ne bih Vam umeo reći kad sam Vas počeo voleti, mislim da nisam ni počinjao, jer nikad nisam ni prestajao. Još kad sam u majčinom naručju zaplakao, čini se, plakao sam što Vas nemam. Kada sam prema ocu potrčao, potrčao sam Vama, svi točkići trotineta i bicikala kotrljali su se ka Vašim utabanim stazama. Kad sam se sa mati naučio smejati, osetio sam sreću Vašeg postojanja. Zaplakao sam jedino na grobu svoga psa, nad vernošću koju sam imao za nekoga koga nemam. Ali i tad ste me tešili. Svanjavali ste mi nakon pelinkovskih noći, u kojima sam tumarao po napuštenim zgradama i čuo samo eho sopstvene praznine. Potekli ste mi u vene iz prve infuzije koju sam dobio kad sam pao , dehidriran, a kasnije i pijan. Ali Vas nisu mogli isprati. Još se nisam otreznio. Još sam pijan. Onda, Madam, budite sigurni - istinu Vam zborim.

Nikad Vam nisam umeo pretočiti ko ste, Madam, nikad to niste saznali, nikad do kraja niste sebe upoznali. Važno jeste da smo i Vi i ja pronašli ono što volimo. I prepušteno dopustili da nas isto to ubije. Vi ste pronašli njega, a ja Vas. I dugo se u istom pepelu kupamo i glumimo da se iz istog rađamo i dižemo, a koliko smo dugo maskote svojih ubeđenja, prazna naličja svega o čemu smo maštali..
Izgoresmo od sopstvene vatre, koju nazivamo strašću. A strast je buktinja smrti, kad se ne rasplamsa u pravom ognju...

Ne tešite me, Madam. Rekao sam Vam, pesnik sam. A pesnik mora umreti za svoju pesmu

I odustajte, draga. To od čega me lečite, od toga i sami umirete. Za sve je lek pronađen, osim za jedno.

Ljubav.

Nađa Đoković