Category : Scripts

Sub Category : N/A

Odakle ti, smešni čoveče, nostalgija za mestom gde ne pripadaš? Od čega ti volja klija na zemlji koja je pregažena i zatrovana još mnogo pre no što ti je misao nastanila njen deo?  Odakle ti prkos da svojim nazivaš bilo šta gde pronađeš izgubljena parčad svog mozaika? Zar nisi svestan, smešna ljudska ćudi, da dok god te u drugom ima više, u sebi te ima manje? Zar veruješ jednoj svetlucavoj niti što te utkala na tuđe pute, pa si pomislio da tuda treba da krojiš svoje korake? Ono što voliš u nekom zapravo pripada tebi, pa i ono od čega u drugome bežiš i što u drugome kuneš.
Naš nagon da preživimo večito nas tera na to da svoj opstanak stavljamo na test, jer kako bismo se drugačije setili da živimo, ako ne pri mogućnosti da nečemu dozvolimo da nas ubije. 
Zar nisi shvatio da je mazohistički zanos naših iluzija i htenja, koja gotovo da plaču pri monotonom i pozitivnom ishodu? Da imamo urođen nagonski instinkt prema samouništenju? 
Najviše zagrlimo iluziju koja je najmanje moguća, dopuštajući joj da oboji svaku našu dosadašnju istinu, postajući jedina izvesnost.. A ona ne postoji. Ako voliš nešto što ne postoji, ne postoji ni voljenje. Ako ne postoji voljenje, ne postoji ni žudnja. Ako ne  postoji žudnja, postoji li bilo šta? Bilo ko? Ne. Voliš ne onog ko postoji, već onog koga stvoriš. Želiš ne onog kog imaš, već onog za koga znaš da ga imati nećeš. I to je ono što ti daje podsticaj da se boriš, jer čovek kad postigne, borba prestaje. Dok god mu pod nogama izmiče, on će hoditi. Dok god nema, on će želeti i najviše imati onog kog neće. 
Smešni, smešni čoveče. Doveka će te na povocu voditi onaj ko ti gazda nije, hraniti onaj čije su ruke za tebe prazne, kazniti onaj što kaznu i čeka, a ti ćeš se pokorno samo njemu vraćati. 
Zar nisi dosad naučio da je čovek u večnom traganju za onim što će ga ubiti, a ne za onim ko će ga voleti?
Nađa Đoković