Category : Poems

Sub Category : N/A

Mesečeva sonata

Ušima gluvog slušaoca,prosipa se crveno vino najdublje zakopanog bola, čujnog, koliko ponoćni muk.
Počinje duboko 'a', erupcijom kroz pore, kroz telo učaurene duše... Adagio sostenuto...Čuješ li?... Čuješ li- prolaznost curi
kroz linije sistema,čuješ li? Čuo je i Betoven.
Dolaze četiri crna konja,dolaze sa sečivom
u tamnim očima, bez svitanja u odblescima zenica,
sva četiri galopom 'sostenuta'. Čuješ li škripu
žičane duše 'Petrof'-a, beskrajna Sonato? Vidiš li poslednji ples na crnoj dirci posmrtnog klavira? A i smrt je belja,
belja no san,koji ne ume biti probuđen.Čuješ li? Čuješ li
ovu neurotičnu tišinu, čuješ li kako samo svira,
ne dodirujući, kako belom maglom stvara simfoniju
tragičnih glasova, minulih u sopstvu.
A,d,f, a, d, f..Tiše.. Tiše.. Dan nije slava dolazećih, već počast onom ko odlazi. I kako samo dostojanstveno može otići čovek, toliko trijumfalno,da mu se povratak ni ne poželi,
jer je, odlazivši, zauvek ostao u strujanju belih prstiju. Odlazivši, čovek nametne svoju vrednost, nametne da ga voliš onako kako je oduvek trebalo... Nametne da ga se setiš.
Tremolo.. Tremolo... Kulminacija. 
Mesečina.
Iluzija.
Smrt. Istina. 
Da capo al fine.

Ne prestaj da sviraš, ne prestaj, postani melodija, ne budi čovek, samo melodija ostaje. Čovek nema vremena da se kaje, jer je imao vremena da razvije uzrok. Budi melodija i sledi jedino njeno pravilo: koliko god da je greška strašna, ispravljanje je još gora.

Nađa Đoković