Category : Poems

Sub Category : N/A

Iluminacija

Prišla mi je srna
septembarske noći 
sa bisernim tragom
na presahloj cesti.
Ko da znade tada,
da ću jednom doći
da ću dušom nagom
njene oči sresti.

Na izvoru plavom
ne beše mi vode,
u rukama samo
prah od mrtve želje.
U zenici njenoj
videh večne svode,
nepoznate pute
sopstvene povelje.

Ne imaše krzno;
mesto kože beše
plašt od zvezda mekih
sjajnih ko iz bajke.
U pogledu blagom
vatra večno pleše
topla kao ruke
blagodatne majke.

Kad kopitom blagim
Prema meni krete,
Pod tragom od neba
zazvoniše note;
Simfonijski zvuci,
neme operete,
gde videh sve draži
sopstvene lepote:

Začuh svake zvuke 
smeha iskrenoga
i videh gde dete
pozornicom pleše;
a kad pruži ruke
da dohvati Boga,
na njegovom licu
lice Njeno beše.

Za tim smehom kretoh,
koracima srne
očima već oštrim,
od čovečje boje;
a kad lice sretoh
Deteta od Sreće,
videh gde su njene
srećne oči- Moje.

Nađa Đoković