Category : Poems

Sub Category : N/A

Maštala sam o divljim konjima, 
galopu svojih damara 
i svojim mislima 
u tvojim očima.. 
Zenice su nam trčale 
po prostranim poljima, 
svako od nas se skrio 
u onom drugom, 
a na trepavice nam je 
padala prašina
nedosanjanih života. 
Maštala sam 
o našim ćutnjama 
i svim našim romanima
 ispisanim bezrečjem, 
koje bi shvatio samo onaj 
koji je prećutao , 
kome se prećutalo. 
Držala sam te za ruke 
u olujnim kišama, 
trudeći se da ne trepnem, 
da te ne izgubim, 
da svoj odraz i dalje vidim 
u tvom prikrivenom osmehu
i pogledu 
uplašenom za budućnost, 
ali sigurnom za trenutak. 
Kiša je padala. Plakali smo , 
prekriveni nebivstvima i željama
 skorelim poput krvi u ničijoj duši. 
Nemoj da trepneš,  
neću da trepnem. 
Kad trepneš, sve je gotovo. 
Nestaćemo u grivama
vremenskih pastuva. 
Zato plači, plakaću. 
Samo, molim te, 
nemoj trepnuti. 
Nađa Đoković