Category : Poems

Sub Category : N/A

Poema Inspiraciji
(U šetnji sa pesnicima)

Znaš...
Oduvek je trebalo da ti pišem...Još od onog prvog puta kada si harmonijom dotakla moje mrežaste niti nerazvijene duše.I učila me da dišem...I kako sam samo lako odlazila od tebe tada, znajući da ćeš me čekati..Opet i opet...Valjda sam znala da smo sve rupe
ove prašnjave ceste prolazile nekako zajedno,
same sebi isuviše česte koračale bismo kao jedno;Svaka u svome - sada.I svakoj je pisana po balada...Svaka je tražila svoju senu.
I koliko god puta bismo se okretale
ne bismo uspevale da stanemo sebi na rame,
da uhvatimo sopstveni korak.I budemo glavne uloge skoro svake drame;U činovima kad je svetlost progutala mrak.Tvoji su odlasci
još uvek trijumfalni: sa dostojanstvenošću
onog ko zna da se čeka- Koračaš...
Jen, dva , tri,Dva, dva tri...
Meni bi ostavljala po tri koraka meka...
I tako pola veka...Ko zna kog veka.O čekanju tebe Desa mi je pisala...I jeste lepa ova sreća
koju sam čekajući, disala.Oduvek si postojala.
U grohotu njegovom i njenom,u koraku 
svih pređašnjih vodiča i svih renesansnih priča...U pesmi svih romantičara...
Na prozoru Julijinom,u duši Hamletovoj,
kao odgovor na njegovu dilemu:
Biti. Postojati.Boriti i boleti-
Tebe voleti.U Dučićevoj dvorani
Ogledala:I dalje u svakom boraviš po jedna.Iako ostaješ sveta ,skoro nedogledna...
Dok jadala sam se Bećkoviću, jednom, na kafi,
On mi se nasmeja i reče : "Pa šta ti je, luda ženo?!Ona ništa imala nije,a sve je, oduvek, bilo njeno!"
I dok sam ti nemo korak pratila,srela sam Disa: 
čežnjom se ogrnuo i još jednu paklu obrnuo.
Dugo je pre mene stajao pod prozorom tvojim.
Pogledom me pitaše-Da l' se i ja bojim?
Videh gde je bleda svetlost na zavese ti pala;
Ruka mu na tvome zidu beše;
-Pa, Vlade, njome se i ja brojim.
Njome dišem i postojim..Ali kuda dalje, brate?-
Zenicom zaigra ka meni, zaplesah ko u Mikinoj seni:
-Gde god njeni koraci prate; Gde god me vodi
Linija njenog dlana-
Krenuh polako ... I evo nas opet..pored tvoga stana...Ne bi trebalo da ovako kasno stojimo blizu- to je bar jasno;
"Al od njene slike meni ludi glava" Razumem te, brate,ali tiše pričaj..Ona Možda spava..I danas je koračala glatko, iznad tla,jer i budna spava
iznad svakog zla."
"Crno je doba" Jakšić je pretio, "I zao, vrlo zao čas" Klonu glavom, oči baci na put, dok sopran iza zida dade nama skut:
"Al kakav glas?!O, duše!O, mila seni!"
"O majko moja" - "O, blago meni"
Pevala si slavujima, ponoć te je ljubila, i romantičarsku ranu si porubila. Teški mu behu koraci i poče ubrzano da diše; Crnjanski, kakvom tugom tvoje pero piše?
"U tišini slutim 
da joj se ni imena ne mogu setiti 
nikad više."
Njeno je ime naše zaveštanje, njome se zove naše bivstvovanje. Pod istim se prozorom sjatismo ko ptići-umetnost je prava na tebe naići. Pesma je naša ogledalo tvoje i sve renesansne Monalizine boje i svaki jad i radosti što postoje i biserne noći što se broje- sve je Tvoje. A ti si Pesma, Inspiracijo sveta, a pesma je večna : i sreća i seta!

Braća po peru Tebi su me vodila,I sve sam ceste sa tvojima srodila, da ti i danas ime pišem, i da za ljubav crveno dišem.I danas ti ljubim skute I slavim ti pesmorodne pute:
Santa Maria de LA Salute!

Nađa Đoković