Category : Poems

Sub Category : N/A

Mesečeva Gospa

Posipam otužne latice 
po tvom koraku,
Pod kojim se račva aleja ruža,
Sagledavajući putanju duše,
Još mi nepoznate,
Popločane mesečevim srebrom,
Gde galantno ostavljaš
Tragove spokoja.
Gledam u svoju dušu
Koja se razvija u čoveka
U očima drčne srne,
Pune strepnje i prkosa,
Nazirem njenu veličinu.
Stavljam veo tvojeg dostojanstva,
I odjednom kao da vidim 
dva svitanja u noći belih mačeva,
dva usnula anđela 
na mojim ramenima od pakla,
u očima punim stakla,
 najednom se prosuše svetlo.
Viđala sam te i ranije,
Kako u srebrnim kočijama
Na nebo urezuješ svitanje,
A za tvojim glasom,
Poleteše slavuji,
I pod krilo skriše,
Putanju jednog detinjstva.
Pratila sam pesmu
Satkanu od svile
I žmureći se vodila
Glasom što treperi.
U njegovoj sam toploti
Sagradila dvorac
Gde sam se od svojih ogledala 
Skrila.
Gde sam samoj sebi postajala mila..
Vodila me svetlost
Do biserne senke,
Gde pevali su anđeli beli,
na platnu od krila
Beše im snila
Mesečeva Sonata.
A na barjaku je stala
Snohvatica ptica,
Da zenice bele
Kao zvezde prospe.
Al to ne behu zvezde,
To ne beše mesec, 
To bejahu oči
Mesečeve Gospe.
© N.Đ.