Category : Poems

Sub Category : N/A

SLUČAJNA NAMERA

Oprosti što smetam..
Hladno je i tamno..
Ponoć je komšijske kuće 
sebično zagrlila! Pogledaj!
Da, znam, već odavno..
I kiša je i ništa što, 
verujem, bilo kome paše..
Ulice odjekuju 
čudnim šumovima,
neko crn za mnom korača,
s druge strane.
(čini se da maše!)
Znam,
već sam i mogla otići kući
al su mi koraci
postali vrući,
nekako smešni,
nekako nespretni..
čak klimavi, glupi..
Glupi.. Nesretni..
Da, 
mislim da se sprema
velika oluja, 
(i meni je čak nestala struja..)
i avaj, mnogo je,
mnogo skloništa..
Ni ja, evo, ne nosim ništa
osim tišine
u ovom koferu,
sa starim natpisom: " KASNO "..
pohabanom i teškom
od prokockanih zakletvi:
"biti, ostati,
voleti strasno.."
Ne, nisam ovde greškom,
ja greškom zovem
svako drugo mesto
u kojem nema tebe,
(priznajem sa smeškom)
možda sam došla
samo za ćebe,
pa da nastavim putem
kojim idem često.
Da, hvala, može cigareta,
(Mada je od skoro
počela da mi smeta,
ali od tebe je, nekako..
Šta znam... Sveta?)
Ne, hvala, ne bih da uđem,
čini mi se i da je došla struja,
a i za mene je stala oluja,
šta kažeš
da nije ni bila?
Mora, onda, da sam snila!
Oprosti, jer znam
da sam te probudila..

Pusti moje izgovore glupe,
sedela sam blizu,
baš kod ove klupe
i tražila razlog da te vidim!
Ne, oprosti, ja se ne stidim,
a taj što maše,
zavrteh glavom,
taj me cela života prati.
Senko ga zovem.
Nekad nestane,
pa se opet vrati.
Ah, Izvini,
oduzimam ti vreme,
za mene je zora već i svanula,
sad kad sam u tvoje zenice granula..
Oprosti mi, kad te molim..
Ali šta ću?
Šta ću... 
Šta ću...
Kad te volim.

Nađa Đoković
:-)