Category : Poems

Sub Category : N/A

Putujući šegrt

Anđele moj, sa harfom u kosi 
i simfonijom među treptajima... 
Ostala mi duša da kao upokojena 
spije na tvom baršunastom krilu, 
ne pitajući da li umire ili oživljava. 
Da je ko prašinu zbrišeš 
dok ustaješ kako bi nastavio
da diruguješ putujućim prazninama. 
Anđele moj,
Potrošila me morska pena 
i taj prostor na tvojim grudima,
koji je već odavno
 ispunjen dečjim uzdasima..
A ja čeznem..
O kako čeznem da nestanem
u tvojoj toploj koži i da slušam ritam 
koji ti bije u grudima, 
dok uzdasima prikrivaš nespokojstvo.
Anđele moj, prazne su ove šake,
što bi da te daruju životom,
prazne su ove oči, 
što kroz sumrak gledaju,
a ti bacaš senku
bdijući ko sunce u njihovim zalascima,
dajući im ideologiju palih uzora.
Anđele moj, prekrila me rosa
nevine zore tvojih dolazaka
i svega što mi jesi,
a da to ni ne znaš
dok još jednom galantno gaziš,
odlazeći,
da sama zbrojim svaki korak
za kojim neću umeti da krenem.
Ne troši mene ova daljina
dok te dotičem u bledom svetlu,
ne troši mene ova istina,
da život sam hvatala u letu...
Ne troši me to što jesi -
Ptica za četiri sveta
i što svako od tebe ima
po parče tvog leta.
Ne...
ja nemam za šta da spremam
sve svoje iskidane niti.
Ne troši mene to što nemam.
Potrošiće me što je moglo biti.

Nađa Đoković