Category : Poems

Sub Category : N/A

Zaželeću samo jednog da se setim:
nemoga trenutka u jutrima bledim.
Kad ti poput ptića na reči doletim
i nit tvoje kose po sudbi zasledim.

Sedeli smo ćutke i pričali priče,
kakve niko nigde zapamtio nije.
I nijedne priče na naše ne liče,
nit osmeh,nit suza,
što međ ćutnjom spije.

Sedeli smo ćutke, pisali romane,
pepelom od pura pečatili pismo.
Sebe smo sačuvali za najlepše strane-
tu gde postajemo sve ono...što nismo.

I nikada i nigde ne beše eseja,
koliko ih zapisa zlatna nam tišina,
o kakvoj se pevala sama Odiseja:
čekanje i ćutnja ko najveća istina.

Zaželeću samo jedno: da se setim
da istina prestaje onda kad se kaže.
I da ću dobro znati pre no što poletim:
naći će se duše kad prestanu da traže.

Nađa Đoković